Poezija moga zivota

 Imala sam petnaest godina i sedela sam na stepenicama izmedju drugog i treceg sprata u hodniku nase zgrade. Bilo je to '01 godine, tek sam bila posla u prvi razred gimnazije. Pored mene je bio on, moja prva ljubav i najbolji prijatelj. Rekao mi je da me voli. Ja sam samo ustala i rekla da moram da idem. Ne mogu ni da zamislim kako je njemu bilo. Nikada vise nije progovorio sa mnom,ni danas posle sedam godina. A zeljela sam i imala sam toliko toga da mu kazem, ali nisam znala kako. Jednostavno neke reci nisam i danas jos uvek ne mogu izgovoriti. Nikad nikome nikad nisam rekla "volim te", cak ni na "volim te" ne mogu odgovoriti " i ja tebe". Ni roditeljima, ni prijateljima, niti jednom decku, a najvecu bol mi zadaje sto nisam tada mogla njemu. Jer niko nije u mom zivotu zasluzio da ih cuje sa mojih usana koliko je on. On koji mi je bezbroj puta spasio zivot, samo jer je postojao kraj mene.To su samo tri reci i ja ih nikada ne mogu izgovoriti. Ne znam zasto, ne znam zbog cega. Osudjena sam na taj pakao da ljudi nikada ne znaju sta mislim i sta osecam, gde mi je srce i koliko iskreno i duboko mogu da volim. Umesto nezne i brizne devojke, oni vide uobrazeni kamen koji samo zna da udari u srce onih koji je vole i ostavi oziljke. Najgore od svega je da je to istina. Jer ako nisam spremna usreciti one koje volim, ma koliko ja to zelela, sta sam onda ja. Samo se nadam jednog dana da ce mi on oprostiti, iako ja nikad necu biti sposobna da mu oprostaj zatrazim. Uvek cu na scaki nagovestaj ljubavi bezati, kao da imam fobiju.