Poezija moga zivota

Sunce ne zna kako da sija

Zaboravila sam na sebe, zaboravila sam da zivim, da disem, da se pokrenem... Zaboravila sam voleti, zaboravila sam kako je biti voljena..Izgradila sam zid, zid od poraza, srama, patnje,samoce,straha, ceznje, ocaja i svega sto se godinama sakupilo da me izjeda i unistava.. Zid koji je bio dovoljno snazan i velik da zadrzi, da odbije. U jednom momentu bola, pomislila sam da ne zelim osecanja, bol, cak ni srecu.. Zelela sam samo mir...mir i mir..tisinu i rutinu. To vreme nisam nista radila nego cekala da dan prodje.. A noci...........noci su bili tako duge.. tako nemirno nezadrzive u prozdiranju svakog mog pokusaja da ozivim, da dodjem sebi.. Umirala sam dan za danom..u sebi tiho i polako.. Niko nije primetio.. ili nikom nije bilo dovoljno stalo da primeti... Plasila sm se svakoga..svacega.. Plasila sam se onoga juce, ovoga danas, a ponajvise onog sutra... Ustala bih... pogledala u sunce..pomislila.. cak i sunce ne zna da sija.. skuvala kafu..cisto da me zavara da je sve u redu i gledala u prazno.. u tv..u zid..nebitno.. Ni o kome nisam mislila..jer nikog nisam volela...nisam ni mrzela...mozda sebe... a cak ni to nisam znala.. Pisem u proslom vremenu, kao da se desilo odavno, kao da imam savet.. Ali mozda opet sebe zavaravam..jer jos uvek mislim da sunce ne zna da sija i jos uvek pijem kafu.. a kafu ne volim....